Археологија

КАМЕНО ДОБА


Археолошки налази са подручја територије вршачког музеја (општине Вршац, Алибунар, Пландиште и Бела Црква) су веома бројни и говоре о погодности овог региона за настањивање и привређивање још од времена првих људских заједница, у палеолиту. Од средине XIX века, када се појављују први колекционари – љубитељи старина, па до данас, на овом подручју је регистровано преко 80 локалитета из периода каменог доба.


Локалитети су углавном вишеслојни, односно материјални остаци пронађени на њима указују на континуитет живљења на истом месту од палеолита или неолита па до периода средњег века.


Палеолитски налази констатовани су на пет локација: Ат, Црвенка, Козлук, Балата и канал Месић и сви се налазе на подручју северне подгорине Вршачких планина.


Сакупљачку делатност отпочео је још 1888. године први кустос вршачког музеја Феликс Милекер. До 1910. године он је прикупио налазе са локалитета Вршац – Западна страна, канал Месић и Козлук.


Збирке налаза – окресаног каменог оруђа, са локалитета Црвенка, Балата и Ат су новијег датума и прикупљене су у периоду од 1952. до 1978. године, док су 1984. године на локалитету Ат предузета и једина археолошка ископавања са циљем да се прецизније истраже палеолитски налази.


Анализа је показала да се ради о остацима горњопалеолитске културе – орињасијен прикупљен од XXVII до XXIV миленијума пре нове ере.


Збирка кремених налаза са локалитета Црвенка–Ат представља једну од најбогатијих колекција орињасијенског материјала прикупљених на простору средње Европе и Балкана.


Премда је регистровано преко 70 неолитских локалитета, археолошка истраживања обављена су свега на три. То су локалитети: Козлук на ободу Вршачког брега, Ат на северозападном рубу Вршца и Кремењак код села Потпорањ. Најстарију неолитску културу на подручју територије Вршачког музеја представља cтарчевачка култура. Најранији налази ове културне групе потичу са краја XIX века. У послератном периоду настављен је рад на испитивању Козлука, премда никада нису обављена систематска истраживања.


Старчевачка култура регистрована је још на преко 30 локалитета, али ниједан од њих није истражен. На појединим налазиштима бележе се налази и средњег и млађег неолита, а једино су два таква локалитета до сада археолошки истражена. То су локалитет Ат на северозападном рубу Вршца и локалитет Кремењак код села Потпорањ, удаљен 10 километара јужно од Вршца. На оба локалитета, према до сада истраженом подручју, остаци старчевачке културне групе јављају се само као периферна појава. Пуни развој насеља на овим налазиштима достигла су у млађем неолиту, односно у време винчанске културе.


Материјал са ових локалитета је бројан и до сада тек делимично обрађен и публикован.




ЗБИРКЕ МЕТАЛНОГ ДОБА


Завршне епохе праисторије (бакарно, бронзано и гвоздено доба), могу да се обухвате заједничким називом метално доба. Овај назив, сам по себи, указује на чињеницу да је главна карактеристика поменутих епоха коришћење појединих метала - најпре бакра, а затим сребра, злата, бронзе и гвожђа. Праисторијске епохе о којима је реч развијале су се у Европи, нарочито у њеном јужном и југоисточном делу, односно на централном Балкану, отприлике у времену од средине IV до краја I миленијума пре наше ере (3500-0. године).


Све етапе овог постепеног и дуготрајног развоја, у току којег су се смењивале поједине праисторијске културе, карактеристичне за овај део Балкана, добро су документоване бројним археолошким налазима (више од 30.000 предмета), који се чувају у збиркама Одсека за праисторију Археолошког одељења музеја. Обзиром да је Археолошко одељење једно од најстаријих у музеју, формирање ових Збирки почело је, буквално, од оног дана откако је Музеј почео да прикупља музејске предмете.


Зашто су баш бакар и злато најстарији познати метали? Разлог лежи у томе што су у природи ови метали могли да се нађу као самородни, дакле у чистом, елементарном стању. Како су се у почетку користили готово искључиво за израду накита, у прво време су биле довољне и те, самородне количине. Касније, када се од бакра масовно израђују масивне алатке (секире, длета), због повећане потражње морали су да се измишљају сложени металуршки поступци за издвајање бакра из његових оксидних и карбонатних руда (куприт, малахит, азурит). То је подразумевало и постепено акумулирање неопходних петрографских и металуршких знања, која нису стицана разумевањем хемијских процеса који се одигравају приликом издвајања метала из руде, него дуготрајним и стрпљивим посматрањем и експериментисањем.


За разлику од бакра, бронза је вештачки материјал, дакле не налази се у природи, него се може добити само легирањем два метала (обично бакра и арсена, или бакра и калаја). То су омогућила већ акумулирана металуршка знања, која су касније омогућила и добијање гвожђа топљењем његових оксидних, сулфидних и карбонатних руда (магнетит, лимонит, хематит, пирит, сидерит).


Не улазећи у све детаље развоја праисторијске металургије, укључујући и добијање челика, који представља једну од основа савремене цивилизације, за сада је довољно да се каже да та, металуршка револуција, остварена још у праисторији, представља један од најзначајнијих помака у развоју технологије до данас.


Осим метала, за хронологију и дефинисање појединих култура металног доба, важна је и керамика (посуде и други предмети од печене глине), која је, по правилу, основни носилац стила једне праисторијске културе. Керамичке посуде, специфичног облика и декорације, су управо те које нам поуздано сведоче о којој се култури металног доба ради.




БАКАРНО ДОБА


На музејском подручју које покрива музеј у Вршцу (територија општина Вршац, Бела Црква, Алибунар и Пландиште и део територије општине Ковин), до сада је откривено 65 локалитета са археолошким налазима који припадају бакарном добу. Ови налази углавном припадају категорији површинских и тзв. случајних налаза, који, иако су махом објављени у стручној литератури, имају малу документарну уредност, а ископавања су вршена само на хумкама позног бакарног доба код Уљме (Итебејчева хумка - 1901. године) и Влајковца (хумка Стража - 1907), као и на насељу средњег бакарног доба на локалитету Ковин-Брза Врба (1909–1971). Поменута налазишта уједно представљају и најзначајније археолошке локалитете бакарног доба у југоисточном Банату.


Први налази бакарног доба на овом подручју су иначе откривени још током 80-их година XIX века, у околини Великог Средишта и Беле Цркве. Осим налаза карактеристичних за поједине културе бакарног доба (углавном типична керамика), посебну категорију представљају бројни налази масивних бакарних алатки (секире и длета).




БРОНЗАНО ДОБА


Налази бронзаног доба представљају прве археолошке налазе који су откривени у југоисточном Банату. Већ 1861. године у околини Алибунара и следеће године код Банатске Паланке откривене су посуде позног бронзаног доба које су, нешто касније, доспеле у Археолошки музеј у Загребу. До краја XIX века већ су били откривени сви значајни локалитети бронзаног доба у југоисточном Банату: Орешац-Жидовар (1877. године), Дубовац–Кудељиште (1879), Дупљаја–Град (1879), Вршац–Ат (1888), Вршац–Црвенка (1888), Вршац–Стари Лудош (1888), Банатска Паланка–Рудине (1890), Ватин–Бела Бара (1892).


Осим ових значајни су и локалитети Гудурица–Квенхен и Ватин–Железничка станица. У периоду до I светског рата, највише захваљујући агилном кустосу музеја, Феликсу Милекеру, на поменутим и другим локалитетима овог подручја прикупљен је велики број налаза бронзаног доба. Ови налази су углавном доспели у музеј у Вршцу, а известан број предмета су набавили и музеји у Београду, Темишвару, Сегедину и Будимпешти, као и поједини колекционари. У времену између два светска рата нису вршени обимнији истраживачки радови, али се после 1945. године, захваљујући Растку Рашајском, који врши систематску контролу терена, увећава број прикупљених налаза и откривају се нови локалитети бронзаног доба, а врше се и ископавања на локалитетима Орешац–Жидовар (са прекидима од 1948. до 1977. године и затим од 1996. до 2005), Орешац–Село (1959), Вршац–Ат (1975, 1984) и мањи, заштитни радови на локалитетима Вршац–Црвенка (1962), Павлиш–Белуца (1962), Дупљаја–Град (1972) и Вршац–Јарак (1983).


Данас се у збиркама Одсека за праисторију Археолошког одељења музеја чувају налази бронзаног доба са укупно 73 локалитета, међу којима су и тзв. предмети нулте категорије - "Вршачки идол" (локалитет Вршац–Лудош) и Дупљајска колица (Дупљаја–Град), који представљају најзначајније и највредније појединачне примерке, не само у Археолошком одељењу, него и уопште, у Збирци Музеја.


Од укупно 21 до данас откривене оставе позног бронзаног доба у југоисточном Банату, током времена су нестали, или нису сачувани предмети из следећих 5 остава: Гудурица-жамски Брег (откривена око 1850. године), Велико Средиште (1867), Велика Греда-Цавош (1878), Уљма-Оларова циглана (1888) и Јерменовци (1903). Иако не могу поуздано да се припишу одређеној култури бронзаног доба, све сачуване оставе, са око 1.000 појединачних бронзаних предмета, сведоче о снажно развијеној продукцији и обради бронзе.


Да се вероватно ради о локалној производњи, а не о увозу, јасно указује и велики број изолованих, појединачних налаза бронзаних предмета - оружја (мачеви, копља, бодежи), оруђа (секире, тестерице, српови, бријачи) и накита (наруквице, игле, привесци), који су у југоисточном Банату откривени на укупно 28 локалитета.





ГВОЗДЕНО ДОБА


Завршна епоха праисторије, гвоздено доба, у југоисточном Банату приближно траје око 800 година, дакле, од 800. године пре наше ере до почетка наше ере, односно до продора Римљана у ове крајеве, када већ почиње антички период. Археолошки налази гвозденог доба откривени су на укупно 63 локалитета, од којих су најзначајнији Велико Средиште–Рамната, Орешац–Жидовар, Вршац–Ат, Вршац–Старо Село, Вршац–Магарчево Брдо и Ковин–Циглана. Потребно је нагласити да се у археолошком смислу значајно разликују старије гвоздено доба (халштат, од 800. до 400/300. године пре наше ере) и млађе гвоздено доба (латен, од 400/300. године пре наше ере до продора Римљана).


Што се тиче носилаца појединих халштатских култура њихово име нам није познато, једино је извесно да током V века пре наше ере треба рачунати са сразмерно краткотрајним продором Скита, о чему сведочи карактеристичан археолошки материјал, углавном керамика и оружје (стреле, копља, бодежи). Носиоци латена су Келти, а њиховим стапањем са домородачким становништвом се формира популација, коју антички писци помињу под именом Скордисци. За њих се везује читав низ значајних иновација у материјалној култури, као што су масовна производња оружја (мачеви, копља и друго), оруђа (чак и маказе и пинцете), пољопривредних алатки и других предмета од гвожђа, затим израда финих керамичких посуда на лончарском колу и употреба новца.


Током V века пре наше ере Скордисци, суочени са покушајем римских легија да продру до Дунава, стварају неку врсту савеза са суседним Дачанима, како би пружили заједнички отпор. Дачки утицај се снажно осећа у материјалној култури све до II века наше ере, када је, после дуготрајног и жилавог отпора, римско оружје најзад победило. Римљани су успоставили границу своје империје на Дунаву, па јужни и југоисточни Банат нису формално били под римском окупацијом, али су се налазили у римској интересној сфери, чиме овде почиње антички период.




АНТИКА И РАНИ СРЕДЊИ ВЕК


Одсек за антику и рани средњи век настаје, званично, 1958. године, када се Археолошко одељење дели на два одсека: Одсек за праисторију и Одсек за антику и рани средњи век. Археолошки предмети доба антике, сеобе народа и раног средњег века, закључно са XIII веком нове ере, чувају се и обрађују одвојено.


Одсек располаже са 6.376 инвентарисаних предмета који потичу са многобројних локалитета, како са територије вршачке општине, тако и суседних општина јужног Баната. Један део музеалија потиче са територије суседне Румуније.


Први археолог који ради на евидентирању материјала у новом Одсеку је тадашњи кустос Станимир Барачки. Развој археологије као науке са једне стране, значајни истраживачки рад на терену с друге, наметнуо је потребу да Одсек прикупља и млађе налазе, посебно радовима на локалитету „Сапаја” и на Вршачкој тврђави, тако да је ова граница знатно померена и сада се ту налазе предмети и документација све до XVIII века.


Од 1999. године Одсек води археолог Миодраг Аралица. Поред наставка радова на Вршачкој тврђави, који су завршени 2003. године, од 2002. године па до данас обављају се истраживања и на археолошким налазиштима у Дупљаји и дворишту Неуропсихијатријске болнице у Вршцу.